У врху куполе је смјештен Христос Пантократор – сведржитељ, творац неба и земље који нас својим благим, очинским погледом посматра и учи.

Његову мандорлу држе божанске бестјелесне силе које орнаменталним распоредом чине спону куполе и тамбура.

Велики празници, са приказом црквене славе Преображења Господњег и других празника Рођења, Сретења, Крштења, Васкрсење Лазара, Цвијети, Тајна Вечера и Молитва на гори, граде фриз изнад окулуса (прозора), између којих су старозавјетни пророци и четири јевањђелиста који Божију ријеч шире на све четири стране свијета.

У закривљеним троугластим просторима који попут капитела придржавају читаву горњу зону тамбура и куполе, представљен је циклус страдања Христовог: почиње најтужнијим празником у Хришћанској историји Великим Петком – Распеће Господње, а завршава најсрећнијим, највеселијим, великом побједом коју је Христос жртвујући се искупио грехове читавог људског рода и савладао силе смрти – Силазак у Ад – Васкрс.

Суштинска молитва '' Оче наш '' изведена је у лучним просторима изнад све четири апсиде и својом мисаоном и ликовно естетском улогом представља титраје молитве у срцима сваког искреног вјерника.

Ниже зоне овог фреско ансабла су посвећене српским светитељима, владарима, Немањићима и новомученицима. На западу испод хорског простора Успење Пресвете Богородице где анђели, апостоли и архијереји у тужној, болној, поворци прате Богородицу у Рајски врт.

У доњој зони олтарске апсиде је приказано Поклањање Христу жртви – Агнецу, а изнад Света Тројица, старозавјетна тема Жртва Аврамова и поворка апостола која смерно приступа Христу на свето причешће. Најсветијим дијелом цркве доминира Богородица Ширшаја – шира од небеса, која са Богомладенцом у крилу и у свој загрљај прима вјерно и њежно их привија Мајци Цркви. На своду је Вазнесење Господње гдје Васкрсли Господ у пратњи архањђела одлази Оцу.

Још су осликани лукови и лунете гдје је хорски простор и ту се налази на западном дијелу Богородичини празници, а у сјеверној и јужној апсиди Христова чудеса.