Препоручујемо:

РАДУЈ СЕ САРАЈЕВО!

 

И овај дан, и овај храм, и ова служба Божија, и ова жива гора од народа на молитви, све то уздиже душе наше у једну светлу, небесну сферу, где се бесмртни духови и душе наших данашњих и скорашњих рођака радују вечном добру. Уколико се душе наше више уздижу тим блаженим житељима неба, утолико се они ближе спуштају нама да би у нас удахнули нешто од тог свог радовања добру, из безграничне љубави према нама.
(Из бесједе епископа др. Николаја Велиморовића)

И заиста, Сарајево се данас радовало. Радовало се што је у себи видјело највишег Поглавара Српске цркве, Његову Светост Патријарха Српског др. Гаврила, радовало се што је чуло најсјајнијег и најснажнијег говорника Српске православне цркве, епископа жичког др. Николаја Велиморовића, радовало се што је у одеждама Српске православне цркве – Светосавске поздравило свога љубљеног митрополита Петра Зимоњића, епископа зворничко – тузланског др. Нектарија Круља и захумско – херцеговачког г. Николаја Јокановића и многобројно свештенство које се придружило највећем слављу Срба православних у оба Сарајева, освећењу новоподигнутог храма Светог Преображења у Новом Сарајеву. Сарајево се радовало хиљадама и хиљадама Срба православаца, оданих вјери својих праотаца, који су дошли из цијеле Босне и Херцеговине, из ближих и даљих крајева, из скоро свих покрајина наше простране отаџбине, да дочекају свога патријарха и остале представнике своје свете Православне цркве, да им докажу своју вјерност духовним начелима и оданост својој светој историјској завјетној мисли. Сарајево, негдашњи центар мучеништва Српског народа, радовало се непрегледној ријеци Срба православних, ријеци која је текла ушћу своме, великом Божанском храму Свртог Преображења, подигнут усред некада најјаче куле аустриске, усред некада најачег упоришта културтрегерства. Али као што је срушена некадашња аустриска тврђава на Требевићу, сазидана за убијање и од ње подигнут храм молитве и мира, тако је срушена и кула аустријанштине у Новом Сарајеву и отворене широке капије за Православље. Сарајево се радовало молитвама из хиљаду душа и срца, молитвама скрушеним за своје добро и добро туђе.

И заиста, Сарајево се имало чему радовати. Педесет хиљада душа окупљених и збијених у чврсте редове, отпорних као бедем, било је тада на улицама градским, око новога храма и под сводом црквене лађе.

Та силна војска православља и српства, та огромна маса великог и непобједивог, снажног сељачког народа, та снага, показала је Сарајеву да је она основа нашег сигурног и ведрог погледа у будућност, и као да је говорила: ''Радуј се Сарајево''.

Још у суботу навече, дан прије освећења храма Светог Преображења, хиљаде народа почело је стизати у Сарајево. Били су то они православни вјерници из удаљенијих крајева који су дошли раније да се одморе, као и они из ближе околице који су морали пјешачити сате и сате. Цијелу ноћ на обје сарајевске жељезничке станице стизали су препуни возови. Кола за колима сељана, окићена српским заставама, улазила су у град још прије сванућа, у праскозорје и у прво свануће. Коњаници, као легендарни јунаци из јуначких прича, поносно јашући пролазили су улицама града, сеоска омладина на бициклима, сељанке окићене дукатима, свиленим шаловима и у недељном руху, како достоји овој ријетко виђеној слави.

Они који познају Башчаршију у рано недељно јутро, знају да у то доба тек по који сељак и сељанка прођу туда журећи у цркву. Живост и врева настају тек око подне. Али ове недеље као да се догодило чудо..... Не у 7, већ у 6 часова Башчаршија је била ђива и шарена, шарена од ношње наших горштака. Велики број Сарајлија из горњих квартова мијешали су се са сељанима парохија: мокрањске, паљанске, соколачке, прачанске, кнежињске, нишићке, кладањске, и многих других, са варошанима и сељацима из срезова рогатичког, чајничког, фочанског и осталих. Кола окићена зеленилом, тракама и заставама српским довозили су још стотине и стотине сељана, пролазили су на коњима, колима и пјешице. Та ријека људи, шароликих по одијелу, али потпуно једнаких по срцу и осјећају у овај свечани дан, кренула је затим у величанственој поворци према Маријин Двору и Музеју, гдје се слила са другом великом поворком грађана Новога Сарајева и парохијама долачке, которачке, трновске, блажујске, рељевске, илијашке, брезабске, пазарићке и осталих парохија са доњег краја. Обје поворке затим сврстале су се у једну непрегледну поворку, какву Сарајево није никада видјело ни запамтило и кренула пред Музеј, да оданде са цјелокупним свештенством пође новоме храму. Свијет који је већ рано ујутро испунио сва мјеста на плочницима, са обје стране Војводе Путника улице од Башчаршије, па све до цркве Светога Преображења у Новом Сарајеву, непрестано је акламирао учеснике поворке и засипао их цвијећем.

Ко би могао пребројати све оне који су поносно и весело кретали у поворци, ко би могао означити све представнике и делегата, ко би могао рећи коме се више клицало и кога су више поздрављали? Група од око 150 бициклиста – сељака, предводила је поворку. Њихови бицикли били су искићени зеленилом и српским и државним заставама и тракама, а они су били у свечаном руху, лијепи и весели. Вјероватно ништа импозатније ни убједљивије није дјеловало него они многобројни коњаници, који су јахали одмах иза бициклиста. Њих, око 1.000, на својим једрим и хитрим брдским коњима, украшеним дугим тракама и зеленилом, поносно су, као оличење здравља и снаге јахали чврсто у седлу, под великим бројем застава које су лепршале на јутарњем вјетру. Одмах иза жељезничарске музике, на челу са својим војводом, г. Костом Пећанцем, лако и скоро нечујно газиле су двије чете четника и четникиња, под 17 црних застава са мртвачком главом. На ове побједнике смрти из Земуна, Београда, Скопља, Врњачке Бање, Фоче, Крушевца, Добоја, Ваљева, Смедерева, Босанског Брода, Теслића, Краљева, Алексинца, Тузле и осталих мјеста наше отаџбине, маса свијета са плочника са плочника бацала је цвијеће. Иза четника кретала се војна музика 10 Пјешадиског пука '' Таковског '', коју је на сваком кораку дочекивао свијет урнебесним клицањем и цвијећем. Велико интересовање и поштовање изазвала је нарочито стара застава Вижда Карађорђа из 1804 године, под којом је Он четоваоза слободу српства у Босанској Крајини. Ту свету заставу, која је била обновљена 1903 године, доласком блаженопочившег Краља Петра I, на престо Србије, носио је барјактар са шест шумадиских Карађоршевих четника из Крагујевца.

И док се чело поворке, поздрављано пуцањем прангија и поздравима из хиљада грла Новосарајлија, приближавало цркви, остали дио тек се кретао од Музеја. Они су долазили редом: Хор Српског пјевачког друштва из Новог Сарајева '' Петат Велики Ослободилац '', на челу са својом друштвеном заставом, богослови, велики број свештеника, рипиде, а затим под небом Његова Светост Патријарх српски Гаврило, митрополит дабробосански г. Перар Зимоњић, епископ зворничко – тузлански г. Нектарије Круљ, епископ захумско – херцеговачки г. Николај Јокановић и многобројно свештенство из Босне, Херцеговине и Србије. У непрегледној ријеци људи, која иза тога долазила, налазили су се представници војних и цивилних власти, делегати и представници многобројних вјерских, националних, витешких и осталих друштава из Сарајева и из цијеле зе,ље, и хиљаде народа – сељана и варошана.